egypt
AR
belarus
BE
bulgaria
BG
bangladesh
BN
bosnia
BS
spain
CA
czech_republic
CS
germany
DE
greece
EL
usa
EM
great_britain
EN
esperanto
EO
spain
ES
estonia
ET
iran
FA
finnland
FI
france
FR
israel
HE
croatia
HR
hungary
HU
indonesia
ID
italy
IT
japan
JA
georgia
KA
india
KN
south_korea
KO
lithuania
LT
latvia
LV
india
MR
netherlands
NL
norway
NN
india
PA
poland
PL
portugal
PT
brazil
PX
romania
RO
russia
RU
slovakia
SK
serbia
SR
sweden
SV
ukraine
UK
vietnam
VI
china
ZH

Генетска мутација омогућава говор

Човек је једино живо биће које поседује моћ говора. Овим се разликује од животиња и биљака. Разуме се да и биљке и животиње комуницирају једне с другима. Ипак, у питању није језик компликованих слогова. Али зашто човек може говорити? Да би могли да говоримо, неопходно је да имамо одређене органске карактеристике. На ове карактеристике наилазимо само код човека. Али не разуме се само по себи да их је он развио. . У еволуцији се ништа не догађа без разлога. У једном тренутку човек је почео да говори. У ком тренутку тачно се не зна. Мора бити да се догодило нешто што је човеку подарило моћ говора. Научници верују да је за ово била одговорна извесна генетска мутација. Антрополози су упоређивали генетски код различитих живих бића. Познато је да један одређени ген условљава говор. Људи код којих је овај ген оштећен имају проблема са говором. Такви људи нису у стању да се добро изразе, а теже им је и да разумеју речи. Овај ген испитиван је код човека, мајмуна и миша. Код човека и шимпанзе је врло сличан. Изузетак су две мале разлике. Ове разлике најбоље се примећују у мозгу. Заједно са другим генима утичу на одређене мождане функције. Зато човек може говорити, а мајмун не. Али, тиме загонетка људског говора још није решена. Јер генетска мутација није довољна да се говори. Научници су варијанту људског гена имплантирали мишевима. Мишеви захваљујући томе ипак нису проговорили. Ипак, њихово цијукање звучало је другачије!

text before next text

© Copyright Goethe Verlag GmbH 2015. All rights reserved.