egypt
AR
belarus
BE
bulgaria
BG
bangladesh
BN
bosnia
BS
spain
CA
czech_republic
CS
germany
DE
greece
EL
usa
EM
great_britain
EN
esperanto
EO
spain
ES
estonia
ET
iran
FA
finnland
FI
france
FR
israel
HE
croatia
HR
hungary
HU
indonesia
ID
italy
IT
japan
JA
georgia
KA
india
KN
south_korea
KO
lithuania
LT
latvia
LV
india
MR
netherlands
NL
norway
NN
india
PA
poland
PL
portugal
PT
brazil
PX
romania
RO
russia
RU
slovakia
SK
serbia
SR
sweden
SV
ukraine
UK
vietnam
VI
china
ZH

Меморији је потребан говор

Већина људи памти свој први дан у школи. Многи од њих се ипак не сећају шта је било пре тога. Скоро да немамо сећање на прве дане нашег живота. Али зашто? Зашто се не сећамо искустава које смо имали кад смо били бебе? Разлог лежи у развоју. Говор и меморија се развијају готово истовремено. Да би се нечега сетила, особи је неопходан језик. То значи да мора имати речи којима би означила своја искуства. Научници су децу тестирали на различите начине. Том приликом дошли су до занимљивог открића. Чим науче да говоре, деца забораве све што је било пре тог тренутка. Зато је почетак говора истовремено и почетак меморије. Прве три године живота деца уче огроман број ствари. Свакога дана доживљавају нове ствари. У тој животној доби стичу многа важна искуства. Па ипак све то нестане. Психолози овај феномен називају инфантилном амнезијом. У памћењу остају само ствари које су деца у стању да именују. Аутобиографско памћење чува лично доживљено. Ово ради на принципу вођења дневника. У њему је записано све што нам је у животу важно. На тај начин аутобиографска меморија формира наш идентитет. Али њен развој зависи од учења матерњег језика. Њу можемо активирати искључиво путем говора. Ствари које смо као беба научили нису нестале. Све оне су меморисане негде у мозгу. Једино их се не можемо сетити... Заиста штета, зар не?

text before next text

© Copyright Goethe Verlag GmbH 2015. All rights reserved.